Stereotipi o Italiji i Italijanima (1) Posted on by

Piše: Olgica Andrić, profesor italijanskog jezika i književnosti

Italijanski jezik kroz kulturu i društvo- stereotipi o Italiji i Italijanima

Prvi deo: šarm, moda, porodica i kuhinja

Ukoliko učite bilo koji strani jezik, zadatak nastavnika je da vam približi kulturu zemlje u kojoj se taj jezik govori, društvene prilike, verovanja, tradiciju, stereotipe i prikaže što realniju sliku pomenute zemlje, jer često studenti vođeni idejom o „romantičnoj Italiji“, vide i dožive njene manje romantične strane.

Ja sam Olgica Andrić,profesor italijanskog jezika i književnosti i moj pristup nastavi italijanskog jezika je, između ostalog, kulturološki i sociološki. Ako učite italijanski jezik jer želite da putujete u Italiju, morate znati šta vas tamo očekuje, šta se jede za doručak, kada se pije kapućino, da se na pizzu nikada ne stavlja kečap, ali da je u Italiji 17 nesrećan broj, da „znak satane“ nije izmislio Roni Dzejms Dio, već je to akt „teranja uroka“  (fare le corna), tipičan za Jug Italije. Kakva bi bila nastava italijanskog jezika bez takvih malih ali značajnih detalja.

Jedan stranac koji je imao priliku da živi u Italiji na jednom internet forumu ovako komentariše: “Možda su oni najgore osobe i od najmanjeg poverenja na planeti. Neorganizovani, licemerni, sebični, arogantni, neznalice, rasisti…Da li ste upoznali italijansku birokratiju? Da li ste videli zbunjena lica službenika koji vas šalju od jednog šaltera do drugog, jer ih mrzi da rade? Ili u bankama gde svaki službenik izmišlja sopstvena pravila na osnovu kvalitetu kafe koju je tog dana popio. Svi vi koji volite Italiju, uključujući i mene, morate znati da nije kao u filmovima koji na preteran način promovišu ovu zemlju, jer je Italija jedna prevara….”

Da li smo saznali nešto novo ili smo u ovim rečenicama možda prepoznali same sebe, birokratiju u sopstvenoj zemlji, karakteristike ljudi koji obavljaju određene polsove? Da, upravo tako, nalazimo se na pragu stereotipa i opštih uverenja, koja ne mogu da se primene generalno na jednu naciju, kulturu ili jezik, jer jednostavno svi mi imamo dobre i loše osobine, u svakoj zemlji neke stvari funcionišu bolje ili gore.  U stvari i sami Italijani se često žale na svoju zemlju, ali šta se dešava kada to uradi jedan stranac? Ili, recimo, po čemu se prepoznaju Italijani u inostranstvu, probajte da odgovorite na to pitanje da biste i sami došli do opšte prihvaćenih stereotipa. U nastavku ćemo opisati one najčešće.

Italijani i njihov šarm 

Zamišljamo ih kao lepe i visoke, sa tamnom kosom i svetlim očima, većim nosom i maslinastim tenom. Simpatični i šaljivdžije, otvoreni i živahni. Ne postoje tužni Italijani. Oni sami sebe smatraju najboljim ljubavnicima na svetu, dok ih stranci vide kao Don Žuane koji su nesposobni da sagrade neku ozbiljnu vezu. Ženskaroši, romantičari i slatkorečivi do šećerne bolesti! Lažljivci i spremni na sve zarad žena, odnosno zarad konkretnog cilja.

Stereotip ili ne: Nisu li po prirodi svi muškarci takvi ili bar većina? Ili ako nisu verovatno bi želeli da budu?

Italijani i moda 

Nema Italijana koji ne poseduje markirane naočare za sunce: unutra, noću, po kiši i snegu, Italijan ih uvek nosi. Uvek u neobičnom odelu, ali elegantnom i po poslednjoj modi: bele pantalone naročito. Žene su senzualne i čitaju samo Vogue i Vanity Fair. Sve Italijanke su lepe i mršave dok se ne udaju, odnosno dok ne prežu dvadeset petu godinu.

Stereotip ili ne: zašto se kod nas takozvani VIP toliko trude da kopiraju italijansku modu, do te tačke da originalnost pređe granice svakog dobrog ukusa a žene čitaju ne modnu, već žutu štampu, pretežno u “institucijama” tipa frizerskih i kozmetičkih salona?

Italijani i porodica:  

Svi italijanski muškarci žele da ožene sopstvene majke i kada su mladi puštaju brkove da bi ličili na njih? Ako uđemo dublje u tu tematiku, shvatamo da su Italijani bolesno opsednuti sopstvenim mamama ( izraz koji se koristi u italijanskom jeziku “mammone” ili “mammoni”). Ali su svi u porodici veoma jedinstveni. Porodice su uglavnom sa puno članova i muškarci se naročito zaštitnički ponašaju prema ženama. Italijani su veoma religiozni i idu u crkvu svake subote i nedelje. Manje-više svi su mafijaši, nije važno da li su iz Trenta ili sa krajnjeg Juga, na neki način su povezani s mafijom.

Stereotip ili ne: Koliko je samo sličnosti između Italijana i Balkanaca? Bez vređanja, koliko je kod nas onih “sinjih sokola” koji se ni posle tridesete godine života neće odreći mamine kuhinje ili ako su oženjeni otvoreno reći da je snaja sposobnija od svekrve? Iako je mafija misaona imenica, pri pomenu imena iz “podzemlja” i naši sugrađani će se hvaliti da ih poznaju preko sestrine najbolje drugarice ili kumove svastike.

Italijani i kuhinja 

U Italiji se jede bolje nego u bilo kom drugom delu sveta. Znaju dobro da kuvaju, ko god im dođe u posetu nateraju ga da jede iako nije gladan. Obično jedu špagete za ručak i pizzu za večeru. Testenina se smatra za esencijalni vitamin u Italiji. Kulturu kafe svi veliki svetski lanci kafeterija su preuzeli od Italijana.

Stereotip ili ne: Koliko puta ste čuli: “A gde si krenuo, sada će pečenje!” Ili “Kad moja mama napravi gibanicu, mast se cedi niz prste”, da ne pominjemo slave, svadbe i ostale svetkovine hrane i pića. A tek kako nam u inostranstvu nedostaje “domaća kafa” (da ne kažem turska”), sarma i kajmak!

I na kraju sledi logučno pitanje: da li i dalje mislite da je razvoj interneta krivac za pretvaranje sveta u globalno selo ili, naprotiv, neki arhetipski stereotipi od kojih ne možemo pobeći ka kako se obukli, šta jeli i gde bili?

Nastavak sledi……

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>